Sin skupljao novac da ocu plati “satnicu”: Molim te, dođi sutra ranije s posla…
Nažalost živimo u vremenu kada zbog posla koji radimo najčešće ispaštaju djeca. Mnogi se (obično kasno) zapitaju da li je bilo vrijedno. Da li je koja marka više uspjela da djeci nadoknadi odsustvo oca, majke…?
Na kraju krajeva, dragi roditelji, zapitajte se šta vi pamtite iz djetinjstva? Koliki vam je bio džeparac, da li su igračke bile skupe ili neke druge vrijednosti koje su vam roditelji dali, prije svega vrijeme i pažnju?
Novac jeste, nažalost, veoma bitan. Ali, trčeći za njim, neke momente ćemo propustiti. A, oni se više nikada neće ponoviti.
Ne znamo da li je priča u nastavku istinita, ali svakako je poučna.
Svako za sebe nek odvaže šta je bitnije.
Otac i sin
Sin: Tata, mogu li te pitati nešto?
Otac: Naravno. Šta je bilo?
Sin: Tata, koliko zarađuješ na sat?
Otac: To se tebe ne tiče. Zašto pitaš?
Sin: Samo hoću da znam. Molim te reci mi koliko zarađuješ na sat?
Otac: Ako baš moraš znati, 5 KM.
Sin: Aha…
Sin: Tata možeš li da mi pozajmiš 2,5 KM?
Otac je pobjesnio.
Otac: Ako je jedini razlog, zašto mi tražiš novac, to što bi htio kupiti neku glupu igračku ili da uradiš neku drugu koještariju, momentalno da si se spakovao u krevet!
Ubijam se od rada, da bih zaradio za sve nas, a ti samo misliš o sebi i svojim prohtjevima!
Dječak je pokunjeno otišao u sobu i zatvorio za sobom vrata.
Otac je sjeo i bivao sve bjesniji zbog pitanja koje mu je dječak postavio. Kako se usuđuje pitati takve stvari? Nakon sat vremena, otac se smirio i razmislio malo o svemu: 'Možda mu je nešto zaista bilo potrebno pa je zato tražio novac. Uostalom, rijetko kada traži novac."
Otac je potom otišao u sinovu sobu.
Otac: Spavaš li, sine?
Sin: Ne tata, budan sam.
Otac: Razmišljam nešto…možda sam bio previše grub. Danas mi je bilo naporno na poslu pa sam se istresao na tebi. Evo ti pare koje si tražio.
Dječak se nasmijao i razdragano rekao: 'Hvala ti tata!' Potom je uzeo novčanice, koje su već bile pod jastukom i pridružio novim novčanicama! Otac je primijetio, da on već ima nešto novca, pa se opet razljutio. Dječak je polako prebrojao novac i potom pogledao oca:
Otac: Šta će ti još para, ako već imaš toliko koliko si tražio?
Sin: Nisam imao dovoljno, ali sad imam…Tata, imam sad 5 KM! Mogu li kupiti sat tvog vremena? Molim te, dođi sutra ranije s posla, da bismo svi večerali zajedno!
Otac se osjećao slomljenim. Zagrlio je svog sina i molio ga za oprost.
Doći će dan kada će firma za koju radimo zamijeniti nas dok trepnemo. Neće oni biti na gubitku. Ostali hoće. Vrijeme se vratiti ne može.
